english
 
 

Робот је хумани супститут. Идеал за преупосленог Власника, запослени без прохтева, радничка класа далеко од било каквог синдиката, без помисли на штрајк, без годишњег одмора, дневнице и плаћеног одсуства..."

Робот је неолиберални идеал 21. века. Велики сложени хромирани шраф у свету где продукција не стаје ни преко ноћи, у цивлизацији где људска снага више није довољна за постизање још бољих процената заступљености на тржишту у односу на претходну годину.

Робот је промовисани симбол високотехнолошке цивилизације Новог Доба и њене примењене памети. И сам производ који треба да производи. Репликант реплике. Проценат ефикасности у проценту профита.

Робот је поданик нове религије. Вештачка интелигенција укорењена у нови мит о свемоћи истраживачких радњи и успеха лабораторија у којима се непрестано експериментише са хипер-проводницима и нано-материјалима од којих се даље гради свест те роботске машинске замене људскости.

Робот је официр одликован у упорној борби стваралачког напора науке против хуманистичко-деистичког предања. Развијена застава победе Моћи Научника над црквеним свештеником. Нови херој новог света.

Када се сви ови прерогативи поређају у низу и сачине јасну слику о природи роботске цивилизације, јасно се оцрта питање где би онда уопште било неко њихово место у данашњем српском друштву, у средини која у својој души не крије огромне преупослене индустријске погоне, лабораторије свемирске технологије и свест о непрестаној потреби да се границе света померају за један километар сваки дан?

Можда је управо овом друштву зато неопходан трајан и свеприсутан симбол подсећања на домете ултрамодерне роботске цивилизације којој мора да тежи, иако у заостатку. Земаљска ознака космичке технологије, капија ка сутрашњици.

Велики споменик будућности, трајно подсећање на ствари које долазе, уместо на оне које су неповратно прошле. Једна врста обавезне реверзибилне меморије унапред.

И онда, од свега, најпре роботи као тоалети, роботи као зграда? Да! Да.

Јер, баш пре него што им у “Заставу” доведу једноставно конструисане колеге просто обрађених машинских руку и кратке програмске свести обраде ауто-браника, пре него што у некој другој српској фабрици уведу у процес неке друге машине за склапање које ће олако називати “роботима”, док се у ову средину потпуно не уведе супериорна технологија машине са човечијим ликом, рукама и ногама, до тих тренутака потребан је “робот” који ће на дизајнерски начин да говори о овој потреби, једна врста уметничке примењене игре са модерном цивилизацијом.

А сам јавни тоалет је одавно једна од обавезујућих норми те цивилизације, објекат који иде руку под руку са свешћу да машине треба да одмене људе у већини послова. И, ницало изненађујуће, још једна од ствари у којој српско друштво не прати дефинисан пропис оног друштва чији део жарко жели да буде, и чију свест хоће да трајно поприми.

Видећи јавне тоалете направљене као хромиране хуманолике роботе, Никола је нашој средини понудио једну врсту компромисног али часног решења. Обједините обе ствари у једној, опомените на будућност и обавезе које носи, учините оба појма знацима напретка и крупног корака ка Бољем уместо симбола нечистоће и незнања.

Цивилизација оптичког кабла, молекуларног акцелератора, космичких сонди, ГПС-а, глобалне умрежености, Блуе Раy сигнала, и виртуелне присутности – то захтева од вас!!!

Бранимир Гајић

 

Роботи у Звоно галерији

У галерији Звоно у току је изложба Николе Коље Божовица, београдског уметника млађе генерације, познатог публици која редовно прати узбудљив излагачки програм у Вишњићевој 5. Назив изложбе је необичан – "Изградимо кућу за роботе!" и она представља логичан наставак његових досадашњих изложби у Звону ("Буди јак", "Инвазија робота"). Они који знају досадашњи Божовићев рад већ су заволели његове антропоморфне, зооморфне и аморфне роботе који показују осећања и сходно томе носе занимљиве називе ("Тужни дечак", "Беба", "Зека", "Љутко", "Робот на ветру").

Овога пута, уметник, понесен емотивним односом према својим металним "мезимцима", одлучио је да им сагради имагинарну кућу, а професионално урађен пројекат за њену изградњу изложи у галерији Звоно. Пројекте разних варијанти "Куће за роботе" Божовић је израдио у техници штампе на алуминијумским плочама. Ово нису (само) прави архитектонски пројекти, јер се ради пре свега о савременом уметнику који се с лакоћом креће кроз различите медије, већ су у питању објекти-слике које се могу посматрати као уметничка дела ликовне уметности вишеслојних значења. Божовићеве „куће за роботе“ неодољиво личе на модерне тржне центре и као такве можда откривају само једно од значења које је уметник уградио у ове радове и могућу критику пропадајућег потрошачког друштва у којем је купац сведен на робота подређеног императивима великих корпорација.

И у свом ранијем уметничком раду Божовић се бавио актуелним друштвеним темама и феноменима. У сећању је остала његова изложба слика и перформанс са професионалним бодибилдерима „Буди јак“, који је извео у шпанском културном центру "Сервантес" у Београду, 2004. године. Примећена је била и изложба "Велики вођа" одржана 2001. године у галерији Звоно, на којој се уметник на ироначан начин бавио темама диктатуре, репресивне политике и девастиране државне економије.

И поред веома занимљивих радова који су чинили његове прве изложбе, Божовић је тек својом серијом робота и излажући са галеријом Звоно на сајмовима савремене уметности у Бечу, Келну, Москви, Мајамију и другим центрима, привукао заслужену пажњу љубитеља уметности. Тако су многи Божовићеви роботи већ наставили да "живе и раде" у иностранству као ретки технолошки савршено изведени "извозни" производи маде ин Сербиа, полирани до перфекције.

Паралелно са својим "роботским" радовима Божовић је последњих година радио и на серији апстрактних слика на алуминијуму. Иако се на овим радовима појављују често одјеци форми које је користио при изради својих робота, за њих се може рећи да откривају другачије интересовање уметника за чисто ликовна питања форме, боје и копјутерски генерисаних линија. На изузетно савремен начин на Божовићевим сликама укрштају се искуства апстрактног експресионизма, оп-арта и других сликарских традиција. Крајњи производ су помало психоделичне слике на којима се преплићу дводимензионалне и тродименионалне форме. Иако је ове слике до сад редовно излагао са галеријом Звоно у иностранству наша публика још није имала прилику да их види, па је то још један од разлога да посетите ову несвакидашњу изложбу.
Љиљана Тадић, Звоно галерија