После овог полу-ироничног наслова мог коментара Кољиног дела, а значењски сасвим у складу с њим, покушаћу мало озбиљније да се позабавим најпре Кољином идејом Коље као предмета сопствене уметности, а потом и самом Кољином уметношћу. При свему томе, наравно, нећу заобићи, као што, уосталом, ни Коља није заобишао, историјски контекст у коме је његов уметничи концепт настао и учинио да овај уметнички пројекат задовољи Сартров идеал ангажоване уметности. Интересантно је, наиме, да то важи не само за ово Кољино дело, већ, заправо, за сва претходна Кољина остварења у уљу и на било којој подлози. Но, техника израде дела овде није толико важна, просто зато, јер њу надилази значај и актуелност садржаја идеје; сетимо се Кољиних ранијих радова, нарочито карикатурално-гротескних физиономија бодибилдера или, пак, различитих култних брендова англо-америчке савремене цивилизације који су преплавили Планету, па ћемо видети да се све те теме надовезују једна на другу и то по истанчаном сарказму који је, ето, Коља овога пута изразио користећи сопствени лик (нема само Салвадор Дали тапију на такав концепт!), претворивши се, при том, сјајним графичким решењима, у савршеног идола, и то баш онаквог на какве смо ми навикли!

даље... >>>