После овог полу-ироничног наслова мог коментара Кољиног дела, а значењски сасвим у складу с њим, покушаћу мало озбиљније да се позабавим најпре Кољином идејом Коље као предмета сопствене уметности, а потом и самом Кољином уметношћу. При свему томе, наравно, нећу заобићи, као што, уосталом, ни Коља није заобишао, историјски контекст у коме је његов уметничи концепт настао и учинио да овај уметнички пројекат задовољи Сартров идеал ангажоване уметности. Интересантно је, наиме, да то важи не само за ово Кољино дело, већ, заправо, за сва претходна Кољина остварења у уљу и на било којој подлози. Но, техника израде дела овде није толико важна, просто зато, јер њу надилази значај и актуелност садржаја идеје; сетимо се Кољиних ранијих радова, нарочито карикатурално-гротескних физиономија бодибилдера или, пак, различитих култних брендова англо-америчке савремене цивилизације који су преплавили Планету, па ћемо видети да се све те теме надовезују једна на другу и то по истанчаном сарказму који је, ето, Коља овога пута изразио користећи сопствени лик (нема само Салвадор Дали тапију на такав концепт!), претворивши се, при том, сјајним графичким решењима, у савршеног идола, и то баш онаквог на какве смо ми навикли!

То нам јасно показује и сам редослед дигиталних колажа који представљају ''Идола'' у различитим симболичким окружењима.Оно што, додуше, одступа од карактеристичног ликовног обрасца представљања вођа тоталитарних режима, на пример, у случају колажа ''Игра'', то би биле женске гениталије којe стидљиво провирују кроз кич декорацију састављену од разнобојног цвећа. Међутим, већ код колажа ''Хлеб'', иронија досеже свој максимум; приказане су векне меког белог пекарског хлеба у позадини Кољине фигуре која сугестивно гестикулира палцем на горе и, модро-плавим очима, пробада посматрача. Морам признати, пре него што сам видела ове Кољине радове уопште нисам приметила да Коља има плаве очи, иако га знам прилично дуго!
ТВ ''Палма'', порнић у 2:30 и редови за хлеб попуњени нервозним пензионерима су можда били део испирације за стварање дотичних колажа, иако би се могло рећи да је одлучујућа инспирација за целокупно Кољино стваралаштво просто његова свакодневица у протеклих десет година.
Исто као што су Римљани имали императоре који су морали бити држани за богове, тако су и сви савремени тоталитарни режими, насилно укинули или пропагандом угушили, до тада преовлађујуће религије и на њихово место поставили идоле и њихове идеологије. Римљани би рекли '' panem et circenzem'' (хлеба и игара), а Коља би нам, луцидно разбивши познату сентенцију, дигиталним колажима ''Игра'' и ''Хлеб'', поручио ликовним језиком, ''...кича и порнографије...!'' , односно ''...хлеба и идола, скривеног еротског симбола...!'' Мишљење аутора овог коментара је да би Коља да је живео и радио у доба једног од њих, сигурно био веома запослен и жестоки конкурент Шперу, Лени Рифенштал или пак неком уметнику совјетске модерне и ГОСПРОМ-а.
Ако пак Кољине радове изместимо из контекста епохе, или аутору одузмемо освешћеност о карактеристичним појавама у њој, остаје само инфантилно одушевљење порнографијом и брендоманија, која је још увек толико жалосно карактеристична за домаћу популацију и њену младеж жељну афирмације у ширим оквирима..
Дакле, можемо констатовати, у Кољиним радовима тематски је свеприсутна идолатрија и идолопоклонставо, било да су ти идоли живе или неживе природе. Дискутабилно је једино то да ли се ради о намераваном или случајном сарказму и сатири и поставља питање маскирају ли, они заправо одушевљење и егзалтираност тим истим идолима?

На ова питања нудим следећи одговор:
исто онолико колико се свима нама не свиђају еспресо кафе, Левис фармерке, фитнес, антене, кафане (теме Кољиних ранијих радова), или лахорни живот у Титовом миру, а за многе, да се не лажемо, и у Слобином рату, толико и Кољин сарказам није маскирано одушевљење!
Формалну страну Коља је задовољио с невероватном прецизношћу, чију анализу остављам историчарима уметности и ликовним критичарима. Само ћу нагласити да се овде прецизност форме односи на поклапање ликовног решења с идејом у уму, што заједно чини ово уметничко дело уметничим тј. , могло би се једноставно рећи, успешним. Заправо, то би било оно што га чини инхерентно естетским. На крају, ваља закључити да је Кољино целлокупно дело једна фино заокружена смисаоно и занатски уоквирена целина, што је у данашњем времену постмодерног инфантилног артизма, заиста, прилична реткост.

И да поновим:
задовољити појам уметничког дела са формалне старане лак је задатак талентованом уметнику, само ако је идеја јасна. А да би идеја била јасна, поред биолошких предиспозиција, потребно је још много, много тога што ће за многе, итекако афирмисане уметнике, заувек остати недокучива тајна.
Добра модерна уметност само је привидно анархична и необавезна, а Коља је то, изгледа, добро схватио.

ИРИНА МАРКОВИЋ